У верском животу српског народа постоји више старих обичаја са изразито религиозним цртама. Ако бисмо хтели издвојити најспецифичнији онда би то несумњиво била слава или Крсно име.
Постоји предање да Крсна слава потиче из времена покрштавања Срба, тј. преласка из многобоштва у хришћанску веру. Наиме, Срби су као пагани обожавали кућне богове, тј. свака породица је имала свог кућног бога заштитника коме се молила, а оног дана када су наши преци примили хришћанство они су уместо тих паганских кућних богова почели да славе хришћанске светитеље који су се тог дана славили, када је извршено крштење.
Са овом теоријом не можемо да се сложимо из више разлога.
Прво, зашто су баш Срби узели дан преласка у хришћанство да га славе, а код осталих народа тога нема.
Друго, ако се Крсна слава везује за крштење, откуд онда да то крштење и примање хришћанства буде везано за мање значајне празнике, а не за велике (као Васкрс, Богојављење) када се у старој цркви обављало крштење.
Треће, зашто су славе углавном везане за зимски период, то је време ван сезоне пољопривредних радова, када се током дана имало много времена.
Ово све показује да иза установе славе стоји свесна и планска активност, која води рачуна о приликама и могућностима, а не самовоља и случајност.
Најранији сачувани историјски подаци не дају јасну слику о настанку славе, на основу њих се само могу утврдити време настанка и фактори који су утицали на развој овог лепог српског обичаја. Из „Зборника правила за исповеднике“ насталом у 13. и 14. веку и како се претпоставља као плод рада Светог Саве на утврђивању Православља у српском народу, сазнајемо да је до Светог Саве постојао обичај да се у дане празновања успомене светих, тј. на неки празник, код цркава су се приносиле крвне жртве и припремале жртвене гозбе. Сличан обичај је постојао и код Грка на подручју Солунске архиепископије, свештеници су у црквама, пред жртвеником, клали стоку, а месо је служило за гозбу. Наш зборник сведочи да је Црква Светосавска одлучно устала против оваквих паганских обичаја и наредила да се о празницима светих у цркву не сме ништа доносити осим: свећа, брашна, уља, тамјана. А ако се нађе свештеник који чита молитву говечету или голубу, лишавао се свештенства. Стока се о празницима могла клати код куће и свештеник је био дужан да иде у дом и благосиља свечарску трпезу и сав дом.
Забрана приношења жртава код цркве и њихово преношење у приватне домове несумњиво је утицала на појављивање данашње славе као домаће приватне жртве у част светитеља, то је био један од фактора формирања славе. На избор светих који се славе као Крсно име, утицала су имена великих светитеља давана на крштењу од којег потиче назив Крсно име.
Како треба да славимо крсну славу?
Слава је молитвено прослављање једног светитеља као заштитника једне породице и њеног молитвеног заступника пред Богом. Суштина славе је изражена у самом имену: то је слављење Бога и прослављање светих угодника Божијих у чијим ликовима се открива и права „слава“ сваког људског бића, односно његова непролазна лепота и његово боголико достојанство. Главна садржина славе је благодарење и молитва Господу. Као некада, тако и данас, породица која слави славу представља Цркву у малом, јер као што су сви богослужбени чинови огранци Евхаристије – тако је и слава у породичном животу Срба продужена грана Евхаристијске тајне, Литургије. Сви славски предмети су преузети из богослужења Православне цркве. Данашњи славски колач са својих пет печата на горњој кори, на којима су иницијали грчких речи: Исус Христос побеђује, ИС ХС НИ КА (ИС ХС – значи Исус Христос, НИ – КА – νηκαω (никао) – грчка реч значи, победити) у ствари је само већа Литургијска просфора. Наиме, у првом делу Литургије из просфоре се изрезује поменути печат са иницијалима ИС ХС НИ КА и тај се печат зове Агнец (јагње Божије) и са доње стране се реже крстообразно, и на Литургији се молитвом епископа, свештеника и народа претвара у Тело и Крв Господа Исуса Христа. По узору на ове литургијске радње врши се резање славског колача. И на славском колачу је тај печат са иницијалима ИС ХС НИ КА, и славски колач се реже крстообразно и прелива се вином.
Освећење воде за славу
По древној и устаљеној пракси наше Цркве, у време пред славу свештеник освећује водицу у домовима оних који славе Крсну славу. За освећење водице домаћица припреми следеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјан и списак укућана. Све се то постави на сто у соби где је славска икона. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар на дан раније, „заказује“ водицу, то јест, најављује домаћину у које време тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. Са освећном водом може се умесити славски колач, скувати славско жито, и сви укућани попију освећену воду.
Шта је за славу потребно?
За славу је потребан:
- Славски колач
- Славско жито
- Славска свећа
- Вино
Славски колач представља самог Господа Исуса Христа. Јер је Христос рекао: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света“ (Јн. 6, 51). На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава са водом, и додаје се мало освећене воде, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује. За утискивање овога знака постоји нарочити дрвени печат (који свака домаћица треба да има). Вино, којим се прелива колач, символише крв која је текла из Христових рана. После сечења колача, колач се исече на кришке као хлеб. Најпре домаћин и укућани узимају и једу по део колача, а остатак се поставља на трпезу.
Славско жито или кољиво (кољиво је грчка реч κολυβα (колива) и значи кувана пшеница) – се спрема у славу Божију, у част светитеља који се прославља, за здравље чланова породице који славе и за оне наше претке који су умрли у благочестивој вери и који су пре нас ту Славу славили. Треба нарочито нагласити, да се жито за славу не спрема за покој душе светитељу који се слави, као што неки погрешно мисле! Сви су светитељи у Богу живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници. Зато се славско жито спрема за СВЕ славске дане, и за Светог Архангела Михаила, Светог пророка Илију…
Славско жито се кува од чистог и отребљеног пшеничног зрна. Један килограм или пола килограма жита (зависно од броја гостију), кува се у чистој води, затим се процеди и мало просуши. Просушено жито се, затим, меље. У самлевено жито додаје се шећер, млевени ораси, мало ванилин шећера и мало морског ораха ради лепшег укуса. То се ставља у неку плитку чинију или тацну, лепо обликује, и по површини се поспе шећером у праху или млевеним орасима.
Славска свећа
Треба да је од чистог пчелињег воска. Као што пчела скупља мирисни сок и полен са разних чистих и мирисних цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из његовог чистог срца и неукаљане, мирисне душе.
Светлост свеће представља символ божанства, јер Бог живи у неприступачној светлости, Христос је назван „Сунце правде“.
Светлост свеће означава светлост Христовог, јеванђелског учења, које нам осветљава животне путеве.
Светлост свеће даје и топлоту, те тиме означава топлоту наше молитве и наше љубави за оног светитеља коме прислужујемо свећу.
Како се освећује колач у цркви?
Када свештеник у цркви освећује славски колач, он узима у руке колач, сече га са доње стране унакрст, прелива га вином, а затим га са свечаром (домаћином) окреће, певајући песме; Затим, преломе колач и држећи сваки своју половину састављају га. Љубећи колач свештеник говори: „Христос посреди нас“. („Христос је између нас“, или „Христос је међу нама“, на црквенословенском језику „Христос посреди нас“), а свечар такође љуби колач и одговара:“ јест и будет“. („јесте и биће“).
Како и када отац предаје славу синовима?
Уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави Крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, изговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта, велики Божији благослов и заштитник свих укућана.
Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исече, отац из своје руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другоме честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и децом, дуго и у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи део колача кући, подели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју Крсну славу.
Српске Славе
| СЛАВЕ У ЈАНУАРУ | |
| 2. јануар | Св. Игњатије Богоносац |
| 9. јануар | Св. Стефан |
| 14. јануар | Св. Василије |
| 20. јануар | Св. Јован Крститељ |
| 27. јануар | Свети Сава |
| 29. јануар | Часне вериге Св. Петра |
| СЛАВЕ У ФЕБРУАРУ | |
| 14. фебруар | Св. Трифун |
| 15. фебруар | Сретење Господње |
| 16. фебруар | Св. Симеон |
| 27. фебруар | Св. Кирило Словенски (Ћириловдан) |
| СЛАВЕ У МАРТУ | |
| 22. март | Светих 40 мученика – Младенци |
| СЛАВЕ У АПРИЛУ | |
| 7. април | Благовести |
| Покретни датум | Лазарева субота |
| Покретни датум | Цвети |
| СЛАВЕ У MAJУ | |
| 6. мај | Св. Георгије – Ђурђевдан |
| 8. мај | Св. Марко |
| 12. мај | Св. Василије Острошки |
| 14. мај | Св. пророк Јеремија |
| 21. мај | Св. Јован Богослов |
| 22. мај | Св. Никола летњи |
| 24. мај | Св. Кирило и Методије |
| Покретни датум | Вазнесење Господње – Спасовдан |
| СЛАВЕ У ЈУНУ | |
| 3. јун | Св. Цар Константин и Царица Јелена |
| 28. јун | Св. Цар Лазар – Видовдан |
| СЛАВЕ У ЈУЛУ | |
| 7. јул | Ивањдан |
| 12. јул | Петровдан |
| 21. јул | Св. Прокопије |
| 26. јул | Св. Арханђел Гаврило |
| 30. јул | Огњена Марија |
| СЛАВЕ У АВГУСТУ | |
| 2. август | Св. Илија |
| 4. август | Блага Марија |
| 9. август | Св. Пантелејмон |
| 28. август | Успење пресвете Богородице (Велика Госпојина) |
| СЛАВЕ У СЕПТЕМБРУ | |
| 11. септембар | Св. Јован – Усековање |
| 22. септембар | Св. Јоаким и Ана |
| СЛАВЕ У ОКТОБРУ | |
| 6. октобар | Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља |
| 12. октобар | Михољдан |
| 14. октобар | Покров Превете Богородице |
| 19. октобар | Св. Тома – Томиндан |
| 20. октобар | Св. Сергеј и Вакхо – Срђевдан |
| 27. октобар | Св. Петка – Параскева |
| 31. октобар | Св. Лука |
| СЛАВЕ У НОВЕМБРУ | |
| 1. новембар | Св. Прохор Пчињски |
| 8. новембар | Св. Димитрије – Митровдан |
| 11. новембар | Св. Аврамије |
| 14. новембар | Св. Козма и Дамјан – Врачеви |
| 16. новембар | Св. Георгије – Ђурђиц |
| 21. новембар | Св. Арханђел Михајло – Аранђеловдан |
| 24. новембар | Св. Мрата – Мратиндан |
| 25. новембар | Св. Јован Милостиви |
| 26. новембар | Св. Јован Златоусти |
| 29. новембар | Св. Матеј |
| СЛАВЕ У ДЕЦЕМБРУ | |
| 4. децембар | Ваведење Пресвете Богородице |
| 9. децембар | Св. Алимпије (и Св. Ђорђе) |
| 13. децембар | Св. Андреј |
| 19. децембар | Св. Никола – Никољдан |
Извор: eparhija.com | Srećko Zečević, protojerej