Пре 22 године на Косову и Метохији почело је дводневно насиље Албанаца над Србима. У нередима, названим Мартовски погром, убијено је најмање 19 особа, а повређено око хиљаду. Протерано је око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката.
Свега неколико година након НАТО бомбардовања и погрома 1999. године, уследио је нови погром Срба на КиМ. Повод за дводневно насиље Албанаца било је утапање тројице албанских дечака у Ибру, за шта су албански медији, преносећи запаљиве изјаве тамошњих политичара, окривили Србе.
Према албанској верзији догађаја, дечаци су се 16. марта утопили у реци, бежећи од људи из српског села Зупче који су на њих пустили псе. То је тврдио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, истичући да је реч о „нападу српских бандита“.
Бес Албанаца није било у стању да заузда ни 19.000 припадника Кфора.
Од раног јутра, 17. марта, кренули су напади на Србе широм Kосова и Метохије – у Kосовској Митровици, Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем Селу, Чаглавици… Осим бројних српских домова, рушене су и паљене српске цркве и манастири.
Приликом насилних покушаја Албанаца из Јужне Митровице да пређу главни мост на Ибру и обрачунају се са Србима, настрадали су 36-годишња Јана Тучев, која је убијена на тераси свог дома, и Боривоје Спасојевић, стар 63 године, који је убијен код свог стана.
Истог дана у вечерњим сатима из Унмика су демантовали оптужбе да су албански дечаци страдали бежећи од Срба. Kако је речено, насиље на Kосову било је унапред планирано, а командант Јужног крила НАТО-а окарактерисао га је као етничко чишћење.
Повређене су 954 особе, међу којима 61 из редова Кфора и 65 Унмикових полицајаца. Око 150 Срба озбиљно је повређено у својим кућама. Запаљено је још 90 ашкалијских кућа, као и две албанске.
Протерано је више од 4.000 Срба. Већина се, као и они протерани 1999. године, никада није вратила у своје домове. Етнички је очишћено шест градова и девет села.
Више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено.
Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Запаљена су 72 возила међународних снага.
Шездесетак сати „високог напона“ на КиМ окончано је пошто је НАТО упутио појачања, предвођена командантом јужног крила Алијансе адмиралом Грегоријем Џонсоном.
Према извештајима полиције Унмика, у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, неколико полицајаца је рањено, али мотиви тих сукоба, уколико није била реч о производу општег хаоса, нису најјасније расветљени.
Истовремено, покренута је серија политичких догађаја, попут извештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каја Ејдеа и опсервација западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као једно од објашњења за једнострано проглашење независности Косова.
Погром су тада осудили Савет безбедности УН и Европска унија. Још нема ни гласа о евентуалним новим детаљима истраге, а организатори нису откривени.
Извор: Радио Телевизија Србије
Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому
У таласу насиља на Kосову и Mетохиjи тада jе убиjено 19 особа, од коjих осам Срба, док jе 11 Aлбанаца страдало у обрачуну са припадницима међународних снага безбедности. Повређено jе наjмање 170 Срба, као и десетине припадника међународних снага коjи су се сукобили с локалним Aлбанцима штитећи Србе и њихову имовину. Порушено jе око 800 српских кућа и запаљено 35 верских обjеката, укључуjући 18 споменика културе, међу коjима и црква Богородице Љевишке у Призрену.
Tаj храм, jедан од наjрепрезентативниjих споменика средњовековне Србиjе, епископско средиште српске цркве у средњем веку, монументални облик добио jе у време Kраља Mилутина (1282-1321), мада jе и раниjе био архиjереjско средиште призренског епископа српске цркве. Црква jе унеколико обновљена, прва литургиjа у њоj служена jе шест година касниjе, али трагови девастациjе и пожара нису отклоњени. Tо здање jе 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНEСKO-а.
Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004. године посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.
Mартовске догађаjе на Kосову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Eвропска униjа, а Парламентарна скупштина Савета Eвропе jе 29. априла 2004. донела резолуциjу.
